Predstavljate se kao utopijski cold new wave bend. Koji su vas uzori drugih bendova naveli da imate vise stilova?
Ne volim da određujem žanrove, danas je to posebno teško jer je muzika uglavnom fuzija svega onoga što slušaš. Nije više lako razgraničiti jasnom linijom gde nastaje pank a gde prelazi u new wave ili obrnuto. Naše pesme su žanrovski dosta različite pa da bi što bolje opisali onima koji se prvi put susreću sa njima napravili smo sopstvenu sintagmu.
Utopijski je jer su teme o kojima pevamo želja za boljim društvom i odnosu društva prema čoveku, sve ono što nas tišti, svakodnevica. Često možemo da to zovemo možda bolje i distopija ili antiutopija. Iskreno, mnogo muzike danas može da se nazove utopijskom.
Cold New Wave je više odrednica stila, minimalni gitarski noise. Jednostavne hipnotišuće deonice i lako pamtljivi refreni, parole, jer nam je cilj da naše poruke stignu do slušalaca, da se pronađu u našim emocijama. Nije nam cilj da impresioniramo tehnički svoju publiku već da se sa njom sjedinimo. Ne vređamo nijednu društvenu grupu niti se posebno zalažemo za neku. Nema politike ni podeljenosti. Ne merimo se. Istovremeno smo tolerantni i netolerantni, želimo da se svako od vas zapita da li je sve onako kako izgleda.
Da li je ovaj muzički stil zastupljen na domacoj muzičkoj sceni Srbije i Evrope, Navedi neko ime? Gde se nalazite ili koje mesto vi zauzimate na njoj?
Ne bih rekla da jeste. Naš stil više teži nekim ranijim vremenima u rokenrolu. Tako da smo veoma autentični. Nikako pretenciozni. Samo bih rekla da je način na koji stvaramo drugačiji. Ako bi trebalo da nas uporedim sa nekim bendovima onda bi to bili “Siouxsie and the Banshees” i “The Cure” sa početka karijere, “Joy Division”, “Television”, “Velvet Underground”.
Mi se kao bend nalazimo na početku. Mada smo iskusni u ovom poslu, sviramo u ovoj postavi oko godinu dana i tek treba da nađemo svoje mesto na sceni. Pošto pevamo na srpskom prvenstveno ćemo da se posvetimo regionu, a onda možda i dalje.
Koliko cesto svirate po Srbiji od kako ste formirali bend. Koji je od dosadasnjih nastupa bio znacajan i zbog cega?
Pa mogu da kažem da smo za ovo vreme koliko postojimo dosta svirali. I činjenica da još uvek nemamo album dosta utiče na količinu nastupa, kojih će biti mnogo više kada se na jesen bude pojavio. Zvaće se „Posrnule himne“. Uglavnom smo uspeli da se, da tako kažem, na staru slavu i poznanstva predstavimo ljudima i mogu da kažem da svuda gde smo svirali ostavljamo dobar utisak. Publika nas prihvata odlično, jer se lako poistoveti sa našim idejama.
Meni lično je naš nastup na Internacionalnom festivalu stripa najznačajniji, jer je sa tehničke strane bio naš najlošiji nastup ali je zato sa druge strane bio i najemotivniji i najiskreniji. Uspeli smo da prenesemo sve ono što imamo u sebi u jednom fenomenalnom naboju i publika je to prepoznala. To je ono kako ja inače posmatram muziku i koju stvaram i slušam: treba da me ubedi u ideju. Nama to odlično ide od ruke
Šta mislite o izjavama nekih da se od kvalitetne muzike ne može živeti pa se lako prebacuju na neke druge žanrove. Šta je ono što vas motiviše da i dalje svirate?
Teško je živeti danas od bilo kog poštenog posla pa i od muzike. Nije nemoguće, ali zahteva dosta posvećenosti i žrtava. S jedne strane je teže nego pre, zbog prezasićenosti tržišta i letargije koja je prisutna kod ljudi zbog lošeg života i egzistencijalnih problema koji nas sve tište. A s druge strane je lakše, jer je tu internet i lakše se ljudi povezuju i dolaze do informacija. Potrebno je samo da traže te informacije, sve je dostupno i može da se izabere. Smatram da će se kvalitet uvek probiti. Od kukanja nema vajde, treba raditi i boriti se za sebe i svoju umetnost. I to je baš ono što nas održava u ovome. Nema lepšeg osećaja nego kad siđeš sa bine i osetiš među ljudima jedno prihvatanje, da su te razumeli, da ima još neka budala negde koja misli i oseća kao ti.
Kakvu poziciju danas ima rokenrol u Srbiji da li je mainstream ili underground ili retro stvar?
Rokenrol nikada neće biti retro, uvek će biti moderan i aktuelan. Rokenrol je prosto ljudska potreba. Samo je forma drugačija i pristup jer je i vreme u kojem nastaje drugačije. Ne daj Bože da postane mejnstrim, to onda neće biti rokenrol. Rokenrol mora uvek da zadrži dozu bunta i naprednih ideja zato što je njegov uticaj i snaga ogromna. Činjenica da se guši i šikanira od strane zvanične kulture govori u prilog tome. Samim tim je i naša odgovornost za ovo što radimo veća i značajnija.
Sve se cesce dovode u medijima neka velika imena narodne muzike sa drogama a najmanje sa muzikom! Da li su narodnjaci preuzeli ideje i funkciju od panka s obzirom da u pesmama pozivaju na opijate, seks, kršenje zakona?
I oni su ljudi kao i mi. Iste stvari ih rade samo se izražavaju na drugi način. Ne znam zašto ljude to iznenađuje. Nemam ništa protiv narodnjaka, neka se bore za svoju publiku. Imam protiv onih koji takvu muziku predstavljaju kao zvaničnu kulturu i to nije dobro. Treba da se zauzme drugačiji stav za opšte dobro a ne zato što neko voli da u kafani polomi čaše uz neku Cecinu ili Sinanovu pesmu. I naša publika uživa na svoj način uz našu muziku. Naša dva mikrokosmosa se nikako ne prepoznaju i dotiču, svetlosnim godinama smo udaljeni jedni od drugih. Da ponovim, ne bi bilo dobro za rokenrol da ga svi vole. On treba da zadrži svoju elitističku intelektualnu poziciju.
Invasion From The East je underground muzicki karavan. Kakav je tvoj odnos prema festivalima. Da li oni drze scenu i koliko si upoznata sa Invazijom?
Ovo je prvi put da sa bendom učestvujem u Invaziji i nadam se da će ta saradnja da se nastavi uspešno. Mislim da su DIY pokreti kao Invazija veoma značajni za scenu uopšte jer entuzijazam koji ih pokreće daje primer i to dobar kako stvari treba da funkcionišu. Kao i festivali i nezavisne izdavačke kuće. Povezivanje bendova na taj način je pravi put i omogućava da se dođe do dobre muzike na lakši način. Pokazuje i bendovima da je saradnja neophodna među nama i da su neke stvari lakše ako se rade zajedno. Ako si čuo za jedan bend i odeš na festival i čuješ još 4 druga benda samo si na dobitku. Ja gledam sve što mogu, čak i žanrovski ono što ne slušam kod kuće jer sam gladna dobre muzike. I kao neko ko se time bavi znam koliko je važna podrška. Publika ne sme da bude isključiva i umorna. Bendovi moraju da budu prvi koji će da podrže kolege, u prvim redovima. Ti i ostali koji se bave ovim poslom mogu da pomognu ali ne mogu da rade naš posao. Da bi scena opstala i razvijala se mora svako da doprinese onim što može i zna.
Na kraju sta bi porucila posetiocima Invazije koja se 28.avgusta odrzava u Nisu?
Da ih očekuje jedno fenomenalno veče, odličan koncert, puno dobre muzike, jeftino pivo i sjajna ekipa. Bićemo dobri domaćini gostima i s naše strane očekujte jedan energičan nastup. Nismo svirali dva meseca tako da smo spremni da eksplodiramo. I da se vidimo uskoro na nekoj novoj Invaziji.
